SAŠA MILIVOJEV

Saša Milivojev - EHO NUKLEARNE BOMBE Saša Milivojev EHO NUKLEARNE BOMBE FENOMENOLOGIJA APSOLUTNE DESTRUKCIJE: KRITIČKI OSVRT NA MAGNUM OPUS SAŠE MILIVOJEVA Roman - u sećanje na Nikolu Teslu... Piše: Branislava Matić (82), dipl. inž. arh. Teoretičar globalnih katastrofa i post-nuklearne estetike , 18.01.2026. Toronto, Kanada Kada se pred čitalačkom i naučnom javnošću pojavi delo poput romana „EHO NUKLEARNE BOMBE“, autora Saše Milivojeva, reč „književnost“ postaje preuska da obuhvati svu silinu i kompleksnost izloženog materijala. Milivojev ovim delom ne ispisuje samo hroniku propasti - on vrši autopsiju civilizacije dok je ona još uvek na samrtničkoj postelji, koristeći hirurški precizan jezik koji spaja brutalnu fiziku uništenja sa najtananijim nitima ljudske metafizike. Autor se ne zadovoljava pukim opisivanjem pepela; on prodire u samu molekularnu strukturu ništavila, analizirajući trenutak u kom materija prestaje da bude dom čovečanstva i postaje njegova digitalna grob...

Saša Milivojev Saša Milivojev NEKA ŽIVOT BUDE PESMA Život da bude pesma, a ne bojno polje. Ne strah i besane noći, već radost mirnoj zori. Hoćemo gradove bez dima, i nasmejana lica. Cvetaju vrtovi, i sijaju pustinje, okeani pevaju o nežnosti, ogromne su planine - ljubavi. Vetrovi da donose mir, ne odjeke bombi i plač gladne dece. Ulice da budu rajske bašte, ne krvavi rovovi. Svet da se uzdigne ka svetlosti iz tame koja ga je prekrila. Zaljubljeni bezbrižno da šetaju, pesnici o dobroti da pevaju, a ne o mržnji, patnji i zlu - na dnu. Nijedna bomba uspavanku da ne utiša, ni rat ne ukrade izlazak sunca. Neka niko nikad ne zaboravi - život nam je dat da se živi, ne da se gubi. Ustani, svete. Ne u besu, već u divljenju. Ne u osveti, već u zagrljaju. Život da bude pesma, a ti i ja - njeni stihovi. SAŠA MILIVOJEV 萨沙•米利沃耶夫 ,  Saşa Milivoyev ,  サーシャ・ミリヴォエフ ,  Sasha Milivoyev ,  साशा मिलीवोएव ,  Саша Миливойев ,  ساشا میلیووُیِف ,  Saša Milivojev ,  Σάσα Μ...

Saša Milivojev Saša Milivojev GENOCID U GAZI Bombe i vrisci vasionom odjekuju. Hiljade majki beže sa mrtvom decom u naručju. A svi se prave da ne vide i ne čuju, Svi, kao i ti. Gaza moja krvari. Gomilaju se leševi. Jedu ih mačke, zmije i pacovi. A svi ćute, pa i ti. Boj se bije, istina se krije, krv se lije, lije. Sve se ruši i nestaje. Nema više ni kapi suze da je zemlja upije. Samo pepeo i dim. Napale su ubice škole, mostove i bolnice, pobeći će čak i ptice, neće više biti ni cveta, ni trave, pobiće čak i mrave. Bez struje i vode, noći plaču hladne, zamrzle se bebe gladne kao sante ledene. Monstrumi sve redom kolju, sve pustoše i proteruju, smeju se, pevaju, i psuju, dok prokleti novac umnožavaju. I niko da ih zaustavi, niko, pa ni ti. Ostaše samo ruševine delovi tela ispod prašine, krvava stopala, prsti, kosa, i dečije šake, pune rake! A u rukama mrtve majke jedna beba plače, krv se u more pretače, ali život neće stati, da pati - znaj: Bog neće dati, ona će se Gaza zvati. SAŠA MILIV...